Adaptacija dece na vrtić je proces koji bez obzira na uzrast deteta neminovno prolazi kroz određene faze. Koliko će tih faza biti i kako će one teći, u najvećem broju slučajeva zavisi od saradnje i komunikacije vaspitača, roditelja i samog deteta.

U jaslenom uzrastu (1 – 3 godine) deci se ne može objasniti šta se radi u vrtiću i zašto tu borave, pa je zato roditelj ključni saradnik i posrednik između deteta i ustanove. To znači da roditelji treba da imaju pozitivan stav prema vrtiću, da daju tačne informacije o detetu, porodici i navikama, da budu nasmejani, opušteni i ne pokazuju brigu koju možda osećaju u tim trenutcima.

Najbolje je adaptaciju započeti u ponedeljak, kako bi postojao jedan kontinuiran period boravka u grupi. Roditelj dolazi sa detetom i prvog dana ostaje sa njim u grupi oko sat vremena. Dete može da ponese u vrtić omiljenu igračku, koja će mu biti oslonac i „veza“ sa sigurnom okolinom, odnosno kućom. Taj period od sat vremena je dovoljan da se i dete i roditelj upoznaju sa decom, vaspitačima, prostorom, da daju potrebne informacije o sebi i svojim navikama. Vaspitač pruža roditelju sva uputstva i smernice za dalju adaptaciju i ponašanje. Iz našeg višegodišnjeg iskustva, dobra praksa je da roditelj postupa prema uputima vaspitača i da se za svaku nejasnoću i dilemu konsultuje upravo sa njima.

Sledećeg dana se organizuje detetov samostalni boravak u grupi, bez roditelja, koji takođe ne traje duže od sat vremena. Deca se drugačije ponašaju kada je roditelj tu, neka neće da se pomere od roditelja i odbijaju svaku saradnju, neka deca usmeravaju svoju igru samo ka mami ili tati, dok će druga biti slobodnija da istraže svet oko sebe. Zato je prava slika ponašanja dece upravo kada roditelj nije u njihovom vidokrugu. Ovde se mogu javiti najrazličitije reakcije, od separacionog straha sa plakanjem do potpunog učestvovanja u igri i prihvatanja grupe i vaspitača. Praksa pokazuje da se lakše adaptiraju mlađa deca (uzrasta 12 – 18 meseci), ali ima izuzetaka. Moguće je da se dete vrati na neke navike koje su prevaziđene (sisanje palca, cucla, može ponovo piškiti u gaćice), ali sve su to kratkotrajne promene koje mogu pratiti adaptaciju i prolaze pošto se dete adaptira.

Naredni dani se organizuju prema dogovoru i proceni vaspitača. Neko dete će doći sledeći dan na doručak ili ostati na ručku, a sledeća dva dana i prespavati, dok će neka nastaviti da do kraja te nedelje borave po 2-3 sata bez spavanja, jer se javilo negodovanje uz plač koji traje više od 10 minuta od odlaska roditelja. Pristup svakom detetu je individualan i to je osnovni zadatak vaspitača. Da bi adaptacija bila uspešna, najbitnije je da dete dolazi redovno, da se usaglasi porodični ritam dana sa ritmom u vrtiću (obroci, spavanje, vreme buđenja ujutru) i da se ide postepeno, ali vodeći računa o tome da se adaptacija bespotrebno ne produžava. Svako odlaganje spavanja u vrtiću, produžava i otežava adaptaciju.

Vreme adaptacije je oko dve nedelje, u zavisnosti od svih gore pomenutih faktora. Detetove navike ne treba menjati kompletno u ovom periodu (na primer, ne počinjati odvikavanje od pelena ili cucle, preseljenje ili sličnu situaciju koja može izazvati stres kod deteta), već postepeno raditi na njima u dogovoru sa vaspitačima. Znaci da adaptacija ide u dobrom smeru su svakako dobar san deteta, apetit i igranje sa vršnjacima. Mi se u našem vrtiću trudimo da olakšamo roditeljima ovaj period uz slanje fotografija ili video zapisa njihovog deteta u aktivnostima i igri. Poverenje između vaspitača i roditelja se gradi vremenom, a sve u cilju dobrobiti i uspešne prve stepenice u socijalizaciji deteta. Podrška porodici i roditeljima je naš doprinos zdravom društvu.

 

Marija Ječmenica, medicinska sestra vaspitač
Marija Simić, medicinska sestra vaspitač